Hiprsenzibilni ljudi nose u sebi tri dela: Unutrašnju bebu, povezanost sa Univerzumom ( nevidljivim svetom, anđelima, kvantnim poljem…) i odraslo ja. (Ovo je struktura prema autoru Luca Rohleder). S obzirom da su rođeni preosetljivi (tanka i osetljiva koža, preosetljiva čula, neotpornost na spoljne nadražaje…) kod njih je sigurnost od presudnog značaja za preživljavanje. Zato još kao bebe mogu tragično da dožive situaciju u kojoj samo par minuta ostanu same, bez prisustva roditelja ili staraoca. Nije čudo što u mnogim “primitivnim” kulturama mame ili tate stalno nose bebe uz sebe, jer se tako beba u dodiru sa telom roditelja stalno oseća bezbednom i sigurnom. Ali u našoj zapadnoj “savremenoj” civilizaciji nije tako.
I zato kada se desi takva “tragična” situacija po hipersenzibilnu bebu, kada ostane malo sama, onda se u njoj na najdubljem nivou uma stvori podsvesno uverenje ili stav: “Bezbednost je život, nesigurnost je smrt”. To se toliko duboko ureže u um, da se po tom programu odvija dobar deo života. Zato se često dešava da odrasli hipersenzibilni ljudi nemogu da ispolje svoju kreativnost i svoje ogromne sposobnosti, jer ispoljavati sebe znači preuzeti rizike, a unutarnja beba tada baš najviše vrišti, kada oseti nesigurnost.
Ili pak tragično dožive raskid neke emotivne veze, u kojoj su se osećali sigurni. I zato imaju osećaj kao da će umreti bez te osobe. U pozadini je um koji šalje signal: Otišao/otišla je, nema sigurnosti više, umirem. I unutrašnja beba vrišti.
Drugi deo, povezanost sa Univerzumom koji predstavlja ogoman dar kod hipersenzibilnih ljudi može da deluje samo kada se to unutrašnje vrištanje utiša. Hipersenziblni imaju tu privilegiju da su stalno povezani sa nevidljivim moćima, pomagačima i anđelima, ali zbog čestog vrištanja svoje unutrašnje bebe to retko kada čuju.
Kako imaju direktnu vezu sa nevidljivim svetom, gde vlada red i harmonija, imaju veliki unutarnji osećaj o lepoti, miru i redu, tako da u ovom svetu im strašno smetaju nepravde i sve vrste zla. Mnogo puta se otvoreno bore protiv raznih vrsta nepravdi. To im prouzrokuje dodatni stres, tako da oni ustvari žive pod stalnim opterećenjem kontinuiranog stresa. Tada se luče hormoni stresa, adrenalin, kortizol i drugi koji slabe imunitet organizma. I naravno, kada jedan organizam dugo radi u oblasti “crvenog pogona”, odnosno ide preko svojih granica, tada se i razboli. Zato su hipersenzibilni ljudi veoma podložni raznim vrstama bolesti: depresiiji, kardiovaskularnim, autoimunim, kancerogenim i mnogim drugim oboljenjima.
Treći deo, odraslo ja ima malo šanse da se njegov glas čuje zbog stalnog vrištanja unutarnje bebe.
Šta uraditi?
Kada beba plače, najbolje se smiri kada se uzme u naručje. Uzmite svoju unutarnju rasplakanu bebu u naručje. Osvestite sve svoje situacije u kojima ste se osećali tužno, povređeno, odbačeno… Pogledajte da su to sve samo reakcije vaše male uplakane bebe. Počnite sasvim polako… Budite nežni sa svojom bebom. Trebate da joj date mnogo sigurnosti kako bi mogli da se svesno okrenete Vašim drugim delovima, da čujete svoje anđele i da to primenite za razvitak svojeg odraslog ja. Polako razvijajte svesnost. Pitajte se kada nešto osećate, čekaj, da li to moja unutarnja beba opet plače? Da li je to zaista tako ili je to samo doživljaj moje unutrašnje bebe? Ajde sada da je smirim, pa zatim da se umirim, oslušnem svoje anđele i da primenim moje odraslo ja i tako da delujem.
To je neophodan put kako bi prvenstveno zaštitili svoje zdravlje i ostvarili svoje potencijale. Jer hipersenzibilni ljudi su nosioci napretka i razvoja čovečanstva. Nose u sebi ogromne mogućnosti i kreativnost. Ako se ne nađe pravi način za ostvarenje tog ogromnog potencijala, mnogi odu u bolest, depresiju, alkohol, droge ili totalno beznađe. Stvar je u tome da se iskoriste ti unutarnji potencijali i da se živi u ljubavi i radosti.
Cela ponuda iz programa „Lens” je posebno prilagođena „neobičnim ljudima” – Hipersenzibilnim, hipersenzitivnim i SKENER – ličnostima.