Rekla je da želi da se oslobodi jednog straha, koji nosi dugi niz godina.
Radilo se o strahu da se vozi autobusom. Ne kolima, ne tramvajem, ne metroom, ne avionom, već samo autobusom. Bila je kod psihologa, bila je i na psihoterapiji, koristila neke tehnike za smirenje, kao i mnoge druge tehnike. Sve joj je to manje-više pomagalo, ali nakon izvesnog vremena se strah opet vraćao.
Nekako je bila naučila da živi sa tim strahom. S obzirom da živi u velikom gradu, uvek je birala druga prevozna sredstva, tramvaj, auto, a za dalja putovanja avion, voz.
Međutim, ćerka joj je već krenula u školu i kada je želela da se sa ćerkom prošeta, ćerka je uvek želela da idu do centra grada autobusom koji im staje ispred zgrade, a ne da idu desetak minuta pešice do tramvajske stanice.
Ona je nekoliko puta pristala, jer nije znala kako da objasni ćerki da je nju strah da se vozi autobusom. Ali imala je veoma neugodne situacije kada bi se vozila autobusom, na primer srce počne da joj brzo lupa, preznoji se, kao da gubi vazduh… pa na taj strah dođe i strah da se slučajno ne onesvesti, a sa detetom je… Čak je i ćerkica primetila da se sa njom nešto dešava i pitala ju je u autobusu da li joj je dobro.
Kada mi je sve to gore ispričala na prvoj sesiji, upitala sam je – Da li ste imali nekih neprijatnih doživljaja prilikom vožnje u autobusu ranije, dok ste bili mali? Rekla mi je da se seća jednog doživljaja, da je imala oko 7-8 godina, da je bila sa mamom u autobusu i da je autobus naglo zakočio i da je ona skliznula, skoro pala sa sedišta. Da je majka pridržala, ali da je ona tada mnogo plakala i da nisu mogli da je smire. Rekla mi je da ona misli da je to ključan događaj i da od tada potiče njen strah. Pričala mi je malo o tom događaju, kako joj je bilo nakon toga, kako se osećala…
Ja sam osetila da tamo ima naboja, da bi taj događaj trebao da se obradi, ali intuicija mi je ukazala da je uzrok njenog straha negde na drugom mestu.
Zatim sam je upitala – Da li znate kako je tekla trudnoća Vaše majke dok Vas je nosila?
Ona je bila sasvim zatečena tim pitanjem, malo je zastala i rekla – pa mislim da je tekla normalno, da nije imala nekih problema, barem iz toga što mi je ona pričala o periodu kada je bila trudna sa mnom.
(Za objašnjenje vama čitaocima ovog teksta: S obzirom da se već više od dve decenije bavim i Čitanjem iz Morfičkog Polja, na sesijama ponekad i spontano uđem u Polje i dobijem informaciju gde mogu da budu uzroci nekog problema. Tako da sam za nju dobila informaciju da uzrok najverovatnije leži u prenatalnom periodu.)
Pitala sam je da li je spremna da pogledamo taj period. Rekla je zbunjeno – da, ali kako.
Rekla sam joj da se opusti i da ću ja da je vodim kroz taj proces.
Ušavši u svoj prenatalni period, veoma je brzo došla do jednog događaja koji se desio njenoj majci dok je bila trudna sa njom. Setila se nekog velikog straha, uznemirenosti, gotovo očaja. Vodila sam je kroz taj deo polako i pažljivo. Nakon tog putovanja u prenatalni period rekla mi je da je to gotovo isti strah kao kod onog događaja u autobusu kada je imala 7-8 godina i da čak nije ni sigurna da li je ona zaista ušla u prenatalni period ili se zapravo vratila u taj drugi događaj iz njenog detinjstva.
Zato je odlučila da popriča sa mamom o tome.
Na drugoj sesiji je rekla da je jedva dočekala sesiju, da bi mi rekla šta je saznala od mame. Mama joj je potvrdila da kada je bila u sedmom mesecu trudnoće da je putovala autobusom neku kratku relaciju od oko pola sata. I da je autobus tada naglo zakočio i ona je odskočila napred i stomakom udarila u sedište ispred nje. Da je bila užasno uplašena i da se mnogo brinula da se nešto nije desilo sa bebom. Rekla joj je da je ona – tada beba, bila nakon tog događaja veoma nemirna u stomaku. Posle tog događaja mama nije mogla dobro do spava, gotovo do kraja trudnoće se budila sa strahom da li će beba biti dobro… Uz to, mama nije imala emotivnu podršku svojih bliskih osoba, ni od muža, ni od svekrve, ni od majke. Pričali su joj da preteruje, da bespotrebno paniči, svekrva joj je govorila – ja sam četiri rodila uz rad na njivi, a ti se tu prenemažeš i sa ovim prvim… Tako da je do kraja trudnoće mama bila veoma tužna i uplašena.
Posle ovoga, moja klijentkinja je rekla da joj je već lakše, jer je shvatila da to nije bio njen strah, već strah koji je još kao nerođena beba preuzela od svoje majke. I da je po prvi puta duboko u sebi osetila da je veliki deo straha nestao.
U narednim sesijama smo radili puno na mentalnom čišćenju, kao i na oslobađanju od potisnutih emocija. Radile smo po mojoj Holističkoj LENS metodi, u kojoj su zastupljene razne coaching tehnike, Integrativno Disanje, energetske tehnike, kao i rad sa telom.
Ta tema straha je otvorila i druge teme, njen odnos sa mužem, njen odnos sa majkom, njen posao… Shvatila je da su neke od tih tema bile mnogo dublje i veće od samog straha od autobusa. To ju je dosta dotaklo, otkrila je neke nezalečene emotivne rane, kojih nije ni bila svesna da ih ima. I pored tih bolnih trenutaka koji su se pojavljivali na putu ka sebi, išla je dalje.
Osećala se sve bolje i bolje, ne samo u vezi tog straha, već su počele da joj se pokreću na dobro i druge stvari u njenom privatnom i poslovnom životu.
I onda, kako je sama rekla, došlo je vreme za proveru. Želela je da vidi kako će se osećati kada uđe u autobus.
Evo njenih reči:
„Rešila sam da sama odem i provozam se autobusom. Želela sam da ništa ne ulepšavam ili popravljam, da pustim da vidim šta će da se dešava u meni i u mom telu.
Stajala sam na stanici i čekala da dođe gradski autobus. Osetila sam da nisam baš sasvim mirna, da mi srce na momente brže kuca. Bila sam nekako kao dva u jedno. Jedan deo mene je posmatrao onaj drugi deo mene.
Došao je autobus. Ušla sam. Sela sam. Počele su da mi se rađaju slike događaja koje smo radile na našim sesijama – javila mi se scena moje uplašene trudne mame u autobusu, pa scena mene, devojčice u autobusu kada je zakočio, pa scena kada se sa mužem vozim u autobusu i kako se čvrsto držim za njega… Ali to su bili kao neki fleševi u umu, moje telo je bilo mirno. To je bio kao neki film bez tona. Sećanja se nisu izbrisala, ali mi nisu pravila neku veliku neprijatnost, nije bilo straha. U stvari bila je jedna mala neprijatnost, osećala sam se malo čudno, kao da mi nešto nedostaje. Zar je moguće da sam imala osećaj da mi taj moj strah nedostaje?“
Upravo ta njena zadnja rečenica – Zar je moguće da sam imala osećaj da mi taj moj strah nedostaje – bila je vodilja za naš dalji rad. Ona je išla sve dalje i sve dublje u skrivene delove sebe. Shvatila je i za šta joj je taj strah „koristio“. Naravno sve je to bilo na podsvesnom nivou, koji je polako osvešćivala.
Radila je sa mnom redovno oko godinu dana, sa malim pauzama. Nakon toga je godinama dolazila povremeno, kako je govorila – evo da dođem na malo „podešavanja“. Najviše smo radile seanse Integrativnog Disanja, jer ju je to oslobađalo, čistila je emotivni tovar i povećavala svoju svesnost i prisutnost. Rekla mi je jednom – moja najveća otkrića su:
• Ne bih nikada sama došla do toga da strah protiv koga sam se godinama borila je bio ustvari poruka moje duše da se spojim sa sobom.
• Strah od autobusa je bio samo početak, otvorio mi je vrata da mnogo bolje upoznam sebe i da rešim mnogo dublje konflikte u sebi, za koje nisam ni znala da postoje, a koji su mi „krali“ moju snagu i energiju.
• Redovna emocionalna higijena uz Integrativno Disanje je bitna kao i redovna telesna higijena, možda još i bitnija. Pročišćava me, oslobađa me, donosi mi bezbrižnost i proširuje mi svesnost 🧡
Ukoliko želiš podršku na tvom putu razvoja, pogledaj ovde:
Online programi: https://lens.co.at/usluge/online-programi-i-seminari/
Edukacije: https://lens.co.at/usluge/edukacije/
Individualni rad: https://lens.co.at/usluge/individualan-rad/